КО ЈЕ НАПАО ЛОРУ ПАЛМЕР?

пише : Миша Матић Јуче су у Београду погинула два пешака на Батајничком друму. Згазио их један ауто, чији возач није побего са ,како стручно кажу, „лица места“. Као да место има и наличје или какав други део тела или главе. Још једно лице је јуче у Београду изазвало пажњу београдске и српске јавности. То је нагрђено лице Јове Капичића. Кажу неко му је нагрдио лице са леђа. Да му је шта друго нагрђено или оштећено с лећа па да поверујемо, али лице, то баш нема много логике и здраве памети. У првим извештајима стајало је да је тешко повређен, али како је време одмицало, па се и сам појавио пред тв камерама испред ургентног центра , оправдавајући своје командовање Голим отоком, свима је јасно да се не ради о тешко повређеном човеку. Сведока напада на старца од 92 године нема. Треба ли веровати човеку који ударен по глави каже да је нападнут са леђа, а повређено му је лице, зашао у 10. деценију живота и успева да целу своју причу стави у службу своје борбе и командовања Голим отоком. Тешко. При овој памети. Кренуле се осуде од стране истомошљеника нападнутог Јове Капе. Многе су тешке речи изговорене, етикетирајући некаквог нападача, профилисаног као представника десничарских, деструктивних снага, некакве повампирене прошлости, имајући, предпостављам, пред собом слику некаквих лупежа изашлих из ума Вељка Булајића. Међутим нападач на Јову Капичића најпре би могао да буде левичар! Борио се Јово преотив деснице на разне начине. Од некакве координације међу својим друговима, да се не поубијају међусобно приликом хватања генерала Драже Михаиловића, па преко поваљивања газдарица у реквирираним становима Београда, у који је дошао пре скоро 7 деценија и још није схватио да се не каже мене већ мени! Борио се и са Шведским десничарским пијанцима, тукући се по парковима Штокхолма , где је био на дужности амбасадора левичарског режима из Београда. Али најжешћа Јовова борба је била је против левичара! Они су највише страдали од његовог деловања. Памте га вечно његови противници, који су стали уз Резолуцију Информбироа. Сви до једног левичари, чак многи и лични пријатељи Јове Капе. Каже Јова свом идеолошком потомку у једном од скорашњих интервјуа, да се после његове посете убио Андрија Хебранг. Каже и да је командовао Голим отоком, а да је на њему био свега 4 пута. . . Да је за све то време тамо страдао само један човек. Значи велики број је преживео, па знајући велики борбени морал левичара и њихову истрајност, најпре нападача на генерала Капичића треба тражити међу левичарима. Они су и млађи и више их је преживело од остарелих четника, који су изједначени са левим борцима, али се чека да последњи сконча, како би донели одлуку о исплати пензија Равногорским припадницима. И међу рехабилитованим политичким робијашима, дакле жртвама прогона Јове Капичића, много је више левичара. Као и међу дисидентима. Они нису замерали Титу што је левичар и комуниста, већ што није довољно левичар и комуниста, као они. Јово није ништа Титу замерао. Чак ни Даворјанку. Каже Јово да је био млад, леп, стасит...али му најлепшу девојку и то његову, одвојио човек од преко 50 година...значи није све у младости, лепоти и стасу, а Јово није би ни љубоморан, напротив част му је да по његовој лепој девојци балави средовечни Загорац, ипак је левичар. Даворјанка и Броз у Дравару Кад је већ то рекао, можда се нападач може тражити међу Титоистима, Титовим потомцима или потомцима поменуте девојке Даворјанке, која је према Јововим речима, док је била са њим, била мирна, а после се унерворизила допавши у загрљај маршала, већ зашчог у шесту деценију контраверзног живота. Увредио је част Брозових. Да се провери Јошка, можда је хтео да одбрани декину част. Да се провери и Мира Марковић, сестричина поменуте нервозне девојке Јовове и Титове. Женска жеља за осветом и повређена сујета могу померити планине, а камо ли старца од 92 године. Можда треба кривца тражити и међу онима који су се први огласили. Некад је то систем да се од себе одврати пажња. Центар за културну деконтаминацију је био међу најоштријим судијама овог напада. Ратоборност челнице овог центра позната је јавности. Њену силу осетили су многи за којима је слала извештаје о непријатељској делатности, а склона је и јавном вређању људи, чему су били жртве фудбалер Душан Савић и композитор Светислав Божић. Јово се још није културно деконтаминирао, па је могуће да су напад на њега извршили и припадници овог ратоборног центра, како би старог Јову научили бар културном говору о љубавници њиховог вође, која почива у дворишту Белог двора, поред верног пса и оданог коња Врховног команданта. Могући нападач је и осведочени нападач на стара лица на јавним местима Наташа Кандић из Фонда за хуманитарно право,ћерка Павла Кандића, припадника службе Славка Зечевића, која је Јову скренула са гланог тока револуције, а која је пре пар година ишамарала старог човека, избеглог са Косова и Метохије, на Тргу републике, иначе Позоришном тргу, пре успостављања република и покрајна. Пошто је јасно утврђен афинитет госпођице Кандић ( није се удавала ) ка батинању старијих људи, а њена осуда са детаљима напада стиже веома брзо, требало би се позабавити и њеним деловањем тога дана. Једино Равногорци нису сигурно напали координатора акције хватања Чича Драже. Реко је Јово да се бавио метеорологијом у тој акцији. Да је координирао имеђу групе Озне и војске, које су биле на истом послу, па су обзиром на стање интелигенције међу њима могли да се међусобно утамане. Зато су позвали Јова да то спречи својом лепотом, стасом и мудрошћу. Али Равногорци нису осветољубиви. Они имају своју Асоцијацијацију и прко ње се боре за своја права. Додељују награде левичарима, а Драгиша се преврће у гробу. Јова се ипак преврће по улици, за чим жали Александар Чотрић, по налогу Вука Драшковића, а за рачун Данин. Вук за љубав, а Дана за паре. Јово низашта, чак ни за батину. Вук Драшковић

Свакако да одређену кривицу за напад на Јова Капичића сносе медији. Како каже Драган Капичић, Јовов син, у његовој породицу су три генерације јавних личности који добијају разна претећа писма, још од кад се појављују у јавности. Трибална психологија није навикла на терет славе. Није рекао да ли је то пријавио органима или није. Онда се морају потегнути и органи како би се утврдило ко заташкава претње трима генерацијама јавних људи. Да нису можда јавне жене? Ако су две следеће генерације Капичића на свог родоначелника у јавном животу, онда је све могуће, али млађи скривани потомак јури за панталонама, па је можда и неки његов острашћени љубавник дотрчао из Немачке да нападне свекра. Снаје, па чак и мушке, не воле свекрове, такав је Балкан, а можда и Алеманија. Ту чак ни Марко Караџић не може ништа, а узгред и он је левичар, није гузичар, да се не помисли да је та асоцијација. Асоцијацијама се баве Вук, Дана, Чотрић и Ратко Божовић...опет левичар....

Оно што се може закључити је да ако Јово Капичић није жртва сопствене сенилности, услед година, или координиране акције медија и безбедносних структура, па је овај инцидент заправо или само пад старца на тротоар или можда смишљена акција, да се нападну политички противници, онда је Јово Капичић жртва освете. Ко ли му се свети? Десничати су по природи легалисти, а не само легитимисти, па се свете силом закона и државе, док су освети много склонији и приврженији, као начину борбе, заправо левичари. Да то није само моја фраза и злонамерни закључак, завршавам омиљеним левичарским стиховима Косте Абрашевића:

Црвена је крвца што кипи у нама; црвена је муња, што облак пролама, црвено је небо кад се зором смије, црвен нам је барјак, што се гордо вије, црвена је мржња у нашим грудима, па и гнев је црвен, што нас обузима. О тирани, чујте - не треба вам крити - И освета наша црвена ће бити.

Београд, 13. децембар 2011.

Једнакости и разлике на ономе свету

пише : Миша Матић

Један народ се најбоље може упознати ако обиђете његове пијаце, кафане и гробља. Почећу од овог трећег репера, од поштовања предака, мртвих суграђана и путника намерника затечених у смртном часу у српској престоници. Код нас православних, а и код католика, обичај је да се гробља посећују суботом, даном посвећеним онима са друге стране живота, који су постали неограничени временом. Суботом и ја одлазим из времена да бар на тренутак поделим мисли и молитву са ванвременим...Кажу да се човек и на оном свету спашава докле год му ко са овога света пали свеће и даје помене, па тако кад обилазим гробове своје фамилије, обиђем и понеки гроб пријатеља али и понеког знаменитог човека чија су ми дела срцу и уму драга. Од суботе 10. децембра 2011. имаћу још једно место на Новом Гробљу у Београду, које ћу суботама обилазити. САНУ и Правни факултет сахраниће Слободана Јовановића, па ћу и њега додати у моју уобичајену ванвременску руту.

Гробница Велимира Михаила Теодоровића, народног добротвора

Обиђем Велимира Теодоровића, Влајка Каленића, Анастаса Јовановића, Илију Коларца, Милована Миловановића, Николаја Хартвига, Симу Пандуровића, професора Перу Слијепчевића, ћерку Вожда Карађорђа Стаменку, Милана Ђ Милићевића....и још неколицину, за које знам да нису имали потомства, а држава их је заборавила. Међу неколицином упокојених драгих пријатеља, обиђем и вечно пребивалиште Љубомира Муција Драшкића, редитеља, управника Атељеа 212, професора ФДУ и унука генерала Панте Драшкића.

Љубомир Муци Драшкић, алеја заслужних грађана

Уз свећу му често запалим и један ЛМ, знам да није канонски исправно, грех је, а почесто заборавим или не успем да нађем у продавници и стомаклију, па да са Муцијем лепо продиваним, попијем пиће и попушим цигару.

Муци Драшкић, редитељ Гробница генерала Панте Драшкића

Он је сахрањен у делу гробља кога називају некаквом алејом великана, заслужних грађана, вероватно су у оптицају још два три имена, у зависности од рангирања покојника од стране власти и медија. Испред Муцијевог гроба је полицијска кућица, а до ње, под стражом, вечно почива покојни премијер Ђинђић. Један од ретких који је сам у државној гробници и чија плоча није од „импале“ већ од дупло скупљег „белфаста“. „Ира“ свакако није асоција, већ само назив камена. Потрефило се. Код њега не идем. Не знам да ли је пушио и пио,па немам шта да му понесем, а он ионако има стално друштво из кућице. Ваљда се кају што га не сачуваше живог, па морају још да одраде посао за који су примили плату. Да га сачувају мртвог. Није ми јасно да ли га чувају да не побегне или да га не киднапују или покраду. Полиција ваљда само од тога чува, јер Ђинђића више не могу да убију, тако да су у његовом садашњем обезбеђењу довољни само позорници или како се већ називају полицајци са најнижим чином.

Гробница премијера Зорана Ђинђића Гробница премијера Војислава Маринковића

Још два гроба у близини заокупљају моју пажњу и чуђење. Уобичајено је, али не и услов, да великани у тој алеји почивају без „друштва“ брачних другова, сем у случају да су оба супружника били заслужни грађани Београда. Друштво им праве неки други великани који не морају бити ни из истог времена, ни истог естаблишмента власти или делатности, можда се нису познавали, а можда су се и мрзели и један другом радили о глави или џепу, а служба гробља их је саставила, да се побркају под каменом плочом. Буквално побркају! Чак су успели да саставе и давно разведени пар познатих београдских глумаца. Збрка под плочом иде до неслућених размера.

Гробница у којој је сахрањен Милош Црњански

Пре неку годину породица великог Милоша Црњанског хтела је да га из тог неприличног друштва премести у породичну гробницу, Бог ће знати зашто није одмах сахрањен тамо, али када су подигли плочу, од четири сандука није се знало који припада писцу Ламента над Београдом. Сигурно ни таквом особењаку, какав је Црњански био то није могло пасти на памет, да ће га мртвог помешати. Знајући та правила, право изнанеђење је то да поред великана генерала Косте Нађа почива његова супруга са чином мајора. Да ли кршим родну равноправност у новоговору ако је назовем мајором или треба мајорка или мајоркиња, не знам, али мајорица сигурно не може, јер она је била генералица.

Генерал Нађ и мајоркиња Нађ

Чиме је та жена заслужила место међу заслужнима или великанима не знам, сем ако добра удаја и у бескласном друштву не значи и загарнтовано месту у гробници на добром месту и о државном трошку. Као потврда тога је и „присуство“ другарице Митре Митровић Ђилас, која је са „демократским мислиоцем и филосом“ Милованом Ђиласом била неко време у браку, али он је отишао да га опоју у Црну Гору, где почивају и жртве његове философије и демократске мисли. Некад је он тамо правио „пасја гробља“, док сад почива опојан од истог владике као и Зоран Ђинђић. Митра му оста сама међу великанима. Срећом по Митру, нема у тој алеји Кике Дамјановић да је почупа. Дража Марковић се на време развео.

Павле Јовићевић Уз брачне другове генерала и генералицу, великане Београда, један гроб даље од Муција, а два од покојног и чуваног премијера почива јунак социјалистичког рада Павле Јовићевић. Ако знамо да је издаја мерило образа, а околности времена никако не могу бити оправдање, онда не знам како се може звати дело овог покојника који је 2. јануара 1944. уговорио, написао и потписао документ следеће садржине:

Косово и Метохија је крај који је насељен највећим делом албанским народом, а који као и увек, тако и данас - жели да се уједини са Албанијом. Према томе осећамо за дужност указати прави пут којим треба да пође албански народ да би остварио своје тежње. Једини пут да се Албанци Косова и Метохије уједине са Албанијом јесте заједничка борба са осталим народима Југославије против окупатора и његових слугу. Јер је то једини пут да се извојује слобода, када ће сви народи па и Албанци бити у могућности да се изјасне о својој судбини са правом на самоопредељење до отцепљења. Гаранција за ово јесте НОВЈ, као и НОВА са којом је уско повезана.

Ово је закључни део Резолуције Бујанске конференције чији су аутори и потписници Павле Јовићевић, као главни потписник, за њим Рифат Бериша, Џевдет Дода, Имер Пуља и наравно, познати нам Џавид Нимани и незаобилазни друг Фадиљ Хоџа, потоњи председник председништва СФРЈ. Овде никакав коментар не треба додати, не постоје околности да се оваква творевина не назове издајом, осим за припаднике Албанске нације. Њих у овој алеји нема. Изузев гробнице професора Ашикуа из Скадра, која се налази у другом делу гробља.

Гробница проф. Ашикуа из Скадра

Они су се држали својих верских обичаја и правила и нису се са капом са три рога борили и против Бога. Они се на Београдском Новом гробљу, а већином су припадници исламске вероисповести, сахрањују у делу гробља које је предвиђено за муслимане, где су гробови окренути ка Ћаби.

др. Владан Ђорђевић

Др Владан Ђорђевић, који је формирао и пројектовао Ново гробље бринуо је о мултиетничност града. Једини део Новог гробља где се непоштују верска правила, је управо горе поменута алеја. Њу су пројектовали неимари другог времена. Она је пројектована после победе потписника Бујанске конференције. Тамо се бркају мртви у гробу, окреће на све стране....свих пет поменутих гробова, изузев Митре Митровић Ђилас, окренути су у правцу југ – север, док је бивша министарка културе окренута супротно. Пошто су сви покојници рођени пре другог светског рата, изузев Ђинђића, готово је извесно да су сви били крштени у вери својих предака, а Муци Драшкић и Зоран Ђинђић и опојани од стране свештенства СПЦ, према томе, као припадници Православне вере морали су бити окренути ка истоку, попут свих осталих православних верника сахрањених на Новом Гробљу. Да не брину о својим мртвима, јасно је, али што брину о нашим, пораженим мртвима. Ту нису чиста посла, али није ни крај њихове игре. Пре неколико дана упокојио се велики глумац Петар Краљ. Стране света на месту његовог починка, као и на пример покојног градоначелника Београда Ненада Неше Богдановића ( обојица и крштени и опојани ) може се утврдити једино бусолом. Гробови су им постављени буквално у круг. Пет гробова у круг и глава у главу! У станистичке обичаје и окултне ритуале се не разумем, али кршетене и опојане душе то не заслужују. А још великани или сазлужни. Чиме тужни заслужише да их мешају, изврћу и састављају једне са другима.

У суботу, 10. децембра у ову Алеју стиже Слободан Јовановић. Један од најумних Срба. Највећи правник, историчар, председник Српске Краљевске Академије, Ректор Београдског Универзитета,теоретичар....Великан и по себе лош практичар пред крај животног пута. Прогонство му је била судбина. Рођен је у прогонству у Новом Саду, јер је његов отац Владимир, либерал, Шапчанин иначе, морао са да бежи од власти, као прогоњени либерал и налази за кратко уточиште у Аустроугарској, у Новом Саду, где се жени Јеленом Маринковић и где се Слободан рађа. Као да је бежао од Србије да се роди у прогонству, поневши име Слободан, као први човек са тим именом. Слободан Јовановић, оснивач и председник Српског Културног Клуба, умире прогнан, као апартид, у Лондону у својој деведесетој години. Он је у својој 76. години био осуђен у одсуству од тадашње власти за издају земље. И на губитак имовине и грађанских права. Највећи правник био је обесправљен. И опљачкан, без права да се одбрани. Ништа му није вредело знање пред силом победника кога подржава земља која му даје уточиште. Готово иста слика, као и кад се родио. Владимиру Јовановићу пружа уточиште земља која подржава његовог прогонитеља. Како се родио 3. децембра 1869. тако је и умро у прогонству, 12. децембра 1958. истог дана када је умро и Милутин Миланковић. Срећом ни Миланковић није био омиљен победницима Другог светског рата, па је сахрањен у оном делу гробља који је урећен пре њихове победе, па је његов гроб окренут по правилима вере у којој је рођен и живео. Не знам како је био окренут гроб Слободана Јовановића у Лондону , не знам у каквом је окружењу почивао, али сигурно није почивао у близини оних који су му радили о глави, грађанским правима, образу и имовини. Није почивао крај таквих покојника који су за живота поклањали део своје државе и по идеолошким основама сарађивали са вековним непријатељем, који су зарад те исте идеологије уништили и побили најбоље међу нама, а после им мртвима извртали гробове како су стигли. То њима није било битно, као што им ни ми нисмо били битни. Служили смо им као предмети убистава, сакаћења, прогона, хапшења, унижавања и пљачке. Ни Слободан Јовановић, најбољи од нас није био поштеђен. Напротив. А он нам је и тад служио за пример.

Гробови у круг: гробница у којој почива глумац Петар Краљ

Планирано место за Слободана Јовановића је тик уз предходног градоначелника Ненада Богдановића. Чиме је овај стварни великан заслужио или Богу згрешио, да га ту преместе са лондонског гробља из породичне гробнице свог рођака Косте Ст Павловића?

Гробница у којој је судија Михаило Ђорђевић

Чиме је заслужио да буде сахрањен близу Михаила Мике Ђорђевића, судије који га је осудио у одсуству и наредио његову пљачку? Ако је за утеху, бар није близу Милоша Минића, који га је оптужио, његово тело скончало је у огњу београдског крематоријума, па тај остатак однет у Чачак. Са ким ће да дели своју београдску гробницу за коју годину, кад помре превелик број заслужних? Ко ће да заслужи да почива крај Великог Слободана Јовановића, који је заслужио да почива крај градоначелника за скривеном оставинском расправом? Чиме је Слободан Јовановић заслужио да добије улицу која нема ни куће ни броја? Или се то наставља извршење пресуде Мике Ђорђевића од 15. јула 946.? .... Видећу у суботу. Субота је дан посвећен мртвима.

Припремљено место за Слободана Јовановића

И да не заборавим цигаре и стомаклију. Морам да обиђем Муција, тада ће бити у друштву Слободана Јовановића.

Београд, 7. децембар 2011.